Било је то давно, давно, још у она далека времена када су се жеље испуњавале на сасвим необичне начине.
Живео један краљ чије су све кћери биле веома лепе а најмлађа је била таква лепотица да јој се, када би засијало у њено лице, дивило и само Сунце, које је свакако толико тога видело на свету.
Близу краљевског дворца ширила се огромна мрачна шума а у њој, испод једне велике старе липе, налазио се дубоки студенац. Током топлих летњих дана, најмлађа краљева кћи одлазила је у шуму и седела поред хладног студенца. Понекад би младој краљевни бивало досадно па би узимала своју златну лопту, бацала је увис и хватала. Та лопта је била њена омиљена играчка.
Десило је једног дана да краљевна није ухватила своју златну лопту. Лопта је пала на земљу и откотрљала се право у студенац. Краљевна је погледом тражила лопту али она беше нестала у студенцу који је био толико дубок да му се дно није могло сагледати. Краљевна због тога поче да плаче па је плакала све више и никако се није могла утешити.
И док је она тако ридала, зачу се однекуд глас: ,,Краљевно лепа, шта ти се догодило? Јадикујеш толико да би се и камен сажалио.“ Краљевна се осврну да види одакле долази глас и угледа жабу која из воде беше подигла своју дебелу краставу главу. ,,Ах, то си ти, старо шљапкало“, рече краљевна. ,,Плачем за златном лоптом која ми је упала у студенац.“ ,,Смири се и не плачи“, рече жаба. ,,Ја ћу донети твоју играчку али, реци ми, шта ћеш ми дати заузврат?“ ,,Шта год хоћеш, драга жабо“, рече краљевна, ,,моје хаљине, моје бисере и драго камење па чак и златну круну коју носим.“ ,,Твоје хаљине, твоји бисери и драго камење и твоја златна круна нису ми потребни“, одговори жаба. ,,Али, ако хоћеш да ме волиш, да ми дозволиш да ти будем пријатељ и друг и игри, ако обећаш да ћу за твојим столом седети пред тебе, јести из твог златног тањирића и пити из твог малог пехара , онда ћу заронити и донети златну лопту.“ ,,Наравно!“ узвикну краљевна. ,,Обећавам ти све што хоћеш. Само ми донеси лопту!“ У себи је, међутим мислила: ,,Шта ли то трућа та глупа жаба? Она живи у води са себи равнима и крекеће па не може бити друг човеку!“
Кад је чула обећање, жаба зарони у дубоки зденац и после неког времена појави се опет на површини. У устима је држала лопту коју баци у траву. Краљевна се веома обрадовала када је видела своју лепу играчку. Подиже је и одскакута с њом. ,,Чекај! Чекај! Причекај!“ викала је жаба. ,,Понеси ме, ја не могу да трчим као ти!“ Крекетала је што је више могла али јој то ништа није помогло. Краљевна се није обазирала већ је одјурила кући. Убрзо је заборавила јадну жабу која је морала да се врати у свој студенац.
Али, сутрадан, када је краљевна са оцем, сестрама и многим дворанима, села за сто да вечера, неко се шљапчући попе мермерним степеницама, закуца на врата и викну:
,,Најмлађе дете владарског соја,
отвори мени вратанца своја!“
Најмлађа краљевна, радознала да сазна ко је то пред вратима, потрча и отвори их. Међутим, угледавши жабу, хитро залупи врата и веома уплашена опет седе за сто. Краљ то примети па рече: ,,Дете моје, шта те је толико уплашило? Да није, можда, пред вратима неки див који хоће да те однесе?“ ,,Не, драги оче“, одговори она, ,,није никакав див већ једна ружна жаба.“ ,,Па шта хоће од тебе?“ упита краљ. ,,Кад сам јуче седела у шуми крај студенца и играла се, моја златна лопта пала је у воду. Ја сам толико плакала за њом да се жаба сажалила и извадила ми лопту из студенца. А како је упорно захтевала, обећала сам јој да ће постати мој друг али, никако нисам веровала да она може изаћи из воде. А, ето, сад је пред вратима и жели да уђе.“
Уто се по други пут зачу куцање и глас:
,,Најмлађе дете краљевског соја,
отвори мени вратанца своја!
Јучерашњег сети се јада –
лоптице златне, њенога пада,
студенца хладног и мојег рада!
Реч си дала, држи је сада!“
,,Што си обећала, мораш испунити!“ рече краљ принцези. ,,Иди и отвори врата.“ Краљевна послуша оца а жаба ускакута у одају па застаде пред столицом најмлађе краљевне и рече: ,,Подигни ме к себи.“ Краљевна је оклевала али јој отац нареди да и то учини. Кад је жаба доспела на столицу, хтела је на сто а кад је села на сто, рече: ,,Сад ми примакни свој златни тањирић да једемо заједно.“ Краљевна је послушала али се видело да то чини нерадо. Жаби је све пријало а краљевни је сваки залогај застајао у грлу. Најзад жаба рече: ,,Најела сам се и сад сам уморна. Однеси ме у собу и припреми свој свилени кревет да мало одспавам.“ Краљевна поче да плаче. Она се бојала и да такне хладну жабу а ова сад хоће да спава у њеном лепом чистом кревету. Краљ се разљути и викну: ,,Не смеш презирати онога ко ти је помогао у невољи!“ Најмлађа краљевна ухвати тада жабу помоћу два прста, однесе је у своју собу и остави у једном углу. Жаба доскакута до кревета и рече: ,,Уморна сам и хоћу да спавам као и ти. Подигни ме на кревет или ћу рећи твоме оцу.“ Млада краљевна се, на те речи, страшно наљути, подиже жабу и свом снагом је тресну о зид, узвикнувши: ,,Сад ћеш се одморити, жабетино!“ Али, кад жаба паде на под, преобрати се истог трена у младог краљевића. Он исприча како га је уклела зла вештица и како га, да није било краљевне, нико не би могао ослободити из студенца. Краљевић постаде драги друг и супруг најмлађој краљевни.
Браћа Грим
